Monday, March 5, 2018

Windows i Linux: posle još jednih izbora


Da li je naš narod glup? Da. Da li je iskvaren? I to je. Da li to znači da je zaslužio ovo što mu se dešava? NE!
Narod je po sebi, kao hardver, isti kao i bilo koji drugi narod. Trenutno radi paralelno na dva operativna sistema, na Windowsu i Linuxu, oni se kolju, i sistem neprestano pada. Softver rađen za jedan sistem pada na drugom. Virusi koriste rupe i haraju.
Imamo susret dva potpuno različita kulturna, vrednosna, etička koncepta. Jedan je zapadni individualistički, gde pojedinac odrasta sa idejom da mora da misli i preuzima odgovornost o sebi. Drugi je istočni kolektivistički, gde se pojedinac uči da ne misli mnogo sam, nego da se oslanja na stav hijerarhijski starijeg. I sada oni koji su upali u prvu opciju očekuju od onih koji su ostali u drugoj da se ponašaju prema njihovim merilima. Kada to ne čine, oni ih ili besramno eksploatišu i ponižavaju predstavljajući im se kao njihovi lideri kojima treba da se prepuste i koji će brinuti o njima (oportunisti), ili ih krive za situaciju (moralisti).
Pragmatički gledano, kolektivistički obrazac nije u stanju da iznedri liderstvo, jer liderstvo koje iznedri uvek će potpasti pod individualistički model, kao dominantan model šireg civilizacijskog konteksta. Jedini izlaz je obratno: prevesti i njih pod individualističku kulturu. Za to je potreban dug i strpljiv rad - da se što više individualista-moralista okrene radu sa mladima: sa budućim nastavnicima i sa decom, ali takođe sa odraslima u meri u kojoj se to može uraditi. I ne s visine, nego konstruktivnim razgovorom na ravnoj nozi - jer nikakvog suštinskog osnova za superiornost realno nema, u pitanju su prosto dva kulturna modela i sticaj okolnosti da jedan trenutno dominira. Windows i Linux - nekome je bolji jedan, nekome drugi, objektivno - vrednosna razlika ne postoji, ali većina koristi Windows. Takođe, potrebno je razviti mehanizme koji će što više oportunista motivisati da se pridruže poduhvatu moralista.
Da li je realno da se ovo i učini? Slabo, jer i sami moralisti su tek delimično individualisti, jer su ljudi po prirodi lenji, jer im ustvari i nije toliko loše da bi imali snage i istrajnosti za ovakav poduhvat.
Šta onda uraditi? Ipak pokušati. Raditi na osvešćivanju što više ljudi za mehanizme individualističke civilizacije. I u svakom slučaju raditi na nacionalnom jedinstvu, ne u nacionalističkom smislu, nego u smislu što manje podeljenosti društva, što manje distance i što više razumevanja i poverenja između dva kulturna modela. Dakle, ne elitizam kruga dvojke i njegovih epigona i wannabe-a širom zemlje, nego jedna jednostavnost, ljudski pristup, usmerenje ka rešavanju konkretnih problema, a kroz to rešavanje i bolje upoznavanje funkcionisanja društvenog modela zapadne demokratije.

Tuesday, June 13, 2017

Dve nepoznate


Prošle godine, ćerka mi je išla u sedmi razred jedne berlinske gimnazije. Početkom drugog polugođa, profesor matematike je počeo čas upozorenjem da sada treba da rade nešto ozbiljno i teško za razumevanje. Nacrtao je vagu, rasporedio brojeve na njene dve strane, tako da daju isti zbir, i pitao ih: ako sa jedne strane sklonimo broj 3, šta treba uraditi na drugoj da bi vaga ostala u ravnoteži? Do kraja časa, uveo ih je u najosnovnije jednačine sa jednom nepoznatom, bez faktora - isključivo sabiranje i oduzimanje. Ćerka mi kaže da je deci bilo jako teško da prihvate koncept - kasnije su pet ili šest nedelja radili samo taj osnovni nivo: jedna nepoznata, plus, minus i prirodni brojevi.

Ove godine, moj sin je pošao u prvi razred osnovne u Nišu. Početkom drugog polugođa, za jedan dan su odradili jednačine: nikakve vage, nikakvi uvodi, date su im jednačine, objašnjeno da x stoji za nepoznat broj, i urađeno je nekoliko zadataka. Učitelj je odradio svoj posao kako je najbolje mogao - deca su jednačine razumela. Dobili su za domaći list sa dve strane zadataka sa jednačinama, među kojima nekoliko tekstualnih, gde je na osnovu teksta zadatka trebalo postaviti jednačinu, a onda je rešiti. Sin je uradio sve zadatke osim jednog, koji je tražio da mu objasnim. Pročitao sam tekst, i video da je jedini način da se zadatak postavi - sistem od dve jednačine sa dve nepoznate.

Ko formira programe nastave u osnovnoj školi? I ko odobrava upotrebu udžbenika? Kako da deca ne pregore u prvom razredu ako im se daju jednačine, pa i one sa dve nepoznate? Kako da deci ne bude dosadno u petom. šestom, sedmom razredu ako u prvom prevaziđu sistem jednačina sa dve nepoznate? Oguglali smo na nepravilnosti, pa i na zločine, i više, kad čujemo za nešto ovakvo, i ne reagujemo. Ali ovo je ozbiljan zločin, prema čitavim generacijama dece, prema čitavoj zajednici. Zločin izazivanja teških emotivnih posledica među decom, zločin razvijanja negativnog stava prema obrazovanju, zločin proizvođenja neskladno obrazovanih ljudi. Bolje vratiti programe iz osamdesetih nego neprestanim reformama stavljati i nastavnike i decu u situaciju dezorijentisanosti, i svaki put zakoračiti korak dalje u pogrešno. A najbolje - razmotriti bogata iskustva u našoj državi, kao i iskustva iz drugih školskih sistema i načiniti razuman i stabilan program koji se neće drastično menjati svakih nekoliko godina.