U tekstu za Prometej, Franjo Šarčević podseća na stare istine o nacijama i nacionalizmu: da se radi o konstruktu iz novije istorije, i da dok se sirotinja tuče oko identiteta – privilegovana manjina trlja ruke. Sa svim ovim je korisno i važno suočavati tu sirotinju, koliko se još do njihove pažnje može stići, dok hipnotisano gledaju u spin medijske spirale. Ali valja biti pošten i sagledati da niti je to što je nacija apstraktni konstrukt ikakav argument protiv nacionalizma, niti je nacija na bilo koji način loš konstrukt. Ključno je za diskusiju o nacionalizmu prepoznati gde leži stvarni problem, jer tek onda možemo ciljano i efikasno raditi na njegovom lečenju. Neću govoriti o starom problemu priče o naciji na Balkanu, gde se teorija nacije primenjuje na etnički nacionalizam, na koji nije sasvim primenjiva. Nacija je pojam vezan za državu, principe njenog uređenja i njenu teritoriju, i okupljanje jedne grupe ljudi oko tih principa i te teritorije. Etnička zajednica ima kuturno-istorijsku bazu, seže mnogo dalje u prošlost (dakle, za nju ne važi Šarčevićeva tvrdnja da se radi o svega vek i po starom konstruktu), i makar dve moderne (?!) bakanske nacije vuku istorijske korene od više od hiljadu godina. Stoji, naravno, ono implicitno u njegovom tekstu, da su se priroda i sastav tog konstrukta za hiljadu godina drastično menjale i da osim istorijskog kontinuuma teško možemo uspostaviti identitet između današnjeg srpstva i onog iz vremena Nemanje. I recimo, postavimo pitanje, da li i taj delimični identitet, identitet zasnovan na kontinuitetu, na tome da je u svakoj bilo ljudi kojima je biti Srbin bilo deo identiteta, i čijem je ocu ili majci, babi ili dedi, identitet takođe uključivao ovu komponentu. Ili bolje rečeno – ovu etiketu.
Nacija
jeste apstraktni konstrukt. Nema ništa ni u genetici, ni u porodičnoj istoriji,
ni u kulturi njenih članova što ih sve spaja, i ujedno odvaja od svih drugih.
Genetske i kulturne granice retko postoje i još ređe se, i tek delimično, podudare
sa nacionalnim. Porodice se mešaju, sele. Ako su svi moji preci, prateći mušku
liniju, unazad hiljadu godina, bili Srbi (na primer njih 30), a svi ostali
Hrvati (srazmerno – njih dva na trideseti minus trideset, dakle više od
milijardu), jesam li ja Srbin ili Hrvat? Po lokalnom shvatanju, ja nosim srpsko
prezime, nastavljam srpsku lozu. Ali ’moja krv’ ima beznačajan udeo srpstva. Pa
šta?
Nesporno
je da je nacija apstraktni konstrukt. Ali to ni na koji način ne osporava bilo
koje shvatanje nacije i bilo koju ulogu koju ona igra u životu pojedinca ili
zajednice. Apstraktan konstrukt je i konstrukt klasa kojim Šarčević završava
svoj tekst. Apstraktan je i konstrukt porodice, majke, konstrukt altruizma,
ljubavi, pravde, jednakosti. Sve su to apstraktni konstrukti, koji podvrgnuti
rigoroznoj logičkoj analizi pre ili kasnije počnu da se raspadaju. Ali to ne
umanjuje njihovu stvarnost – njihova stvarnost leži u čovekovoj težnji da te
konstrukte stvara i u posledicama koje način njihovog konstruisanja ima u
njegovom životu.
Pravo
pitanje je time ne da li je nacija stvarna, već da li je nacija dobar ili zao
konstrukt. I tu ću ponovo razočarati protivnike nacionalizma – koliko god sa
njima delio identitet protivnika nacionalizma – jer konstrukt nacionalne ili
etničke zajednice smatram u osnovi dobrim konstruktom. Dobrim utoliko što je
neselektivan. On je po suštini usmeren ka tome da uključi čitavo jedno društvo, jednu
zajednicu, čitav skup ljudi bliže upućenih jednih na druge ekonomskim,
političkim, socijalnim i kulturnim faktorima. Pojam nacionalne ili etničke
zajednice je, posle konstrukta čovečanstva, najdirektniji nosilac neselektivne
ljudske solidarnosti: dosledno ostvarivanje ideje nacije zahteva i solidarnost
privilegovanih sa neprivilegovanima, i u krajnjoj instanci ukidanje ili minimizovanje
privilegija, samim tim i klasa. Konstrukt ovakve zajednice ima tu prednost nad
konstruktom čovečanstva da je nešto konkretniji, da je podržan i konstruktom kolektivnih
sličnosti i razlika, pa i konstruktom kolektivne kompeticije. Ovaj tip
konstrukta neophodno nastaje kada jedna zajednica razvije svoje usaglašene mehanizme
za ostvarivanje onoga što smatra vrednostima (sve redom konstrukti), odnosno za
unapređenje života, i susretne se sa drugom zajednicom, koja je razvila neke
druge konstrukte. I kako nema ništa loše u unapređenju života i ostvarivanju
konstrukata vrednosti, niti u susretu dveju ljudskih zajednica, to nema ništa
loše ni u konstruktu nacionalne ili etničke zajednice.
Zašto
je onda nacionalizam loš, ako je zasnovan na dobrom konstruktu – ključno je
pitanje za borbu protiv nacionalizma. Nacionalizam nastaje kada se konstrukt nacije
stavi u funkciju pohlepe. Kao što je dobro poznato iz diskusija o nacionalizmu,
njega obično lansira i podržava privilegovani sloj. Sloj ekonomski i politički
moćnih, sloj sastavljen od ljudi čija pohlepa značajno nadvladava njihovu solidarnost,
i koji imaju želju da neprestano uvećavaju svoju moć. Pohlepi su granice svake
zajednice premale. Ona je beskonačna, što za čoveka znači globalna (mada, neka
se pripremi Mars). Ona od korisnog konstrukta nacije gradi izrazito štetni
konstrukt nacionalizma, od sredstva solidarnosti – ona stvara sredstvo
privilegije po najgoroj mogućoj ceni.
U
zajedničkom delovanju sa čovekovom težnjom jednakosti i slobodi, pohlepa je
stvorila kapitalizam. Društvo u kome idealno pozicija čoveka u društvu zavisi
samo od njegove lične pohlepe (nasleđivanje plodova pohlepe svojih roditelja smatram
ostatkom feudalnog sistema). Kapitalizam je stvorio nacionalizam kao ideološko
oruđe pohlepe u probijanju granica i u razbijanju hijerarhije solidarnosti:
kada solidarnost ne ide do svakog čoveka, i još bolje svakog bića, ona gubi
svoje mesto u sistemu vrednosti. Sada je ta težnja slobodi i jednakosti izgubila
funkciju u istorijskoj karijeri pohlepe, i ova je se lagano odriče, spremajući
se da je i potpuno potisne.
Meta kritike kod nacionalizma mora biti pohlepa, gramzivost, sebičnost na kojoj se on zasniva, a ne apstraktnost pojma nacije, u diskursu koji jedva da ičim konkretnim i barata. Cilj akcije mora biti odvajanje pohlepe od težnje slobodi, razobličavanje pohlepe i razvijanje solidarnosti. Promocija svesti o jedinstvu sveta, čovečanstva, pa i nacije. O tome da se od privilegovanih očekuje bar dekonstrukcija, ako ne i odricanje privilegija. Da je cilj njihovo umanjenje do granica koje ne ugrožavaju funkcionisanje društva. Većina današnjih nacija raspolaže državnim uređenjima koja su u stanju da iznesu pritisak solidarnosti i omoguće ostvarivanje njegovih efekata. Ako se to ne iskoristi pre nego što pohlepa ostvari svoje težnje, izgubićemo jedan od dva izbora između konstruktivne društvene promene i krvave revolucije.
