Nemački politički aktivista i flozof iz doba Drugog svetskog rata Dietrich Bonhoeffer u gluposti prepoznaje moralnu kategoriju. Glupa osoba bira da najpre u nekim domenima, a kasnije sve šire, suspenduje svoju inače prosečnu ili natprosečnu inteligenciju, da ignoriše logiku ili previdi kontradikcije i nekonzistentnosti nekog stava, ukoliko joj je korisno da taj stav zastupa ili toleriše. Prosečni građanin u nacističkoj Nemačkoj osvešćeno ili neosvešćeno bira da ne vidi zlo, da ne veruje u logore ili da smatra da su Jevreji, komunisti, homoseksualci i ljudi sa atipičnim telesnim ili duhovnim razvojem pretnja zajednici koju treba ukloniti. Kada se sa njim o tome razgovara, kada mu se predoče činjenice, argumenti, on odbija da ih logički obradi, da ih uvrsti u svoju sliku sveta, da uvidi njihove implikacije, već ponavlja mantre koje je oportuno prigrlio i koje nadređuje logičkom preispitivanju. Taj izbor mu omogućuje ne samo da preživi, nego i da stekne poneku privilegiju na račun progonjenih. U naše vreme, ova vrsta gluposti je potrebna da se baci kesa ili ostavi plastična flaša na ulici ili u šumi (gde nas glupost štedi truda), ali i da se grabljenjem za funkciju ili tek glasanjem priključi Vučićevom piru gramzivosti (gde nam glupost daje privilegije).
Postoji i suprotna pojava. Ljudi koji u kriznim okolnostima ne ograniče svoj intelekt i svoj moral, prihvatajući cenu: deprivilegovanost do egzistencijalne ugroženosti. I ovi ljudi suspenduju jedan aspekt svoje kognicije: onaj čije je umereno ispoljavanje prepoznato kao težnja održanju i želja za napretkom, a kada preraste druge duhovne parametre - kao sebičnost i pohlepa. Kao i Bonhoefferova moralna glupost, i ova pojava ide od pune osvešćenosti i transparentnog izbora do čistog instinkta duboko ispod površine svesti. Jedan broj ljudi odluči da se drži etičkih principa i prihvati cenu, drugima se prosto ne da da učestvuju u nečemu u čemu intuitivno osećaju nemoralnost. Ovakvi ljudi podnesu materijalnu i emotivnu žrtvu svom izboru, ali ostanu u miru sa sobom i svojim životom i zadrže sposobnost da dobro prepoznaju i analiziraju životne situacije i donose izbore dobro razumejući njihove posledice. U vreme Bonhoeffera, rezervisanost prema nacionalsocijalizmu, odnosno prema svem zlu koje je od njega dolazilo, zahtevala je ovu vrstu kognitivne inhibicije. U naše vreme, slično važi za apstiniranje od naprednjačkog pljačkaškog pohoda.
Novak Đoković je nesumnjivo osoba visoke inteligencije. Njegovo promišljanje teniske igre, njene mehanike, motorike, fiziologije i anatomije organizma, taktike, mentalne samokontrole, zahteva izuzetne intelektualne kapacitete i poznavanje finih mehanizama ljudske psihe. U tom upoznavanju svoje duše, Đoković uviđa, osvešćeno ili ne, da motivaciju i emotivnu stabilnost kakve su mu potrebne za rezultate kojima teži lakše ostvaruje uz proksi vere u transcedentno i poneku varku prema samom sebi. Radi te lakoće, radi prečice do psihičke spremnosti, on prinosi faustovsku žrtvu gluposti i pravi prostor za praznoverje. Ono banalno, providno, samozadovoljno, sa grudvanjem ljubavlju, grljenjem drveća, piramidama Visokog i Rtnja.
Jednom sklopljen, ovaj ugovor s glupošću otvara prostor za razne aspekte egoizma i za mirenje nepomirljivog. Onda grljenje drveća nije u sukobu sa sečom šuma i betoniranjem reka, deljenje ljubavi nije u sukobu sa antivakserstvom, podrška ekološkom protestu sa slikanjem u društvu funkcionera, borba za prohodne granice sa podrškom Nigela Faragea. Pre ili kasnije, taj prostor počne da zahvata i najpragmatičnije odluke, i da šteti upravo ličnim interesima kojima je trebalo da služi.
Teško je poverovati da advokatski tim Novaka Đokovića nije znao tačne uslove za ulazak u zemlju i nije proučio svaku mogućnost da njihov klijent legalno pređe granicu. Pogotovu je teško zamisliti da su se oslanjali na informacije sa neažuriranog sajta - sve i da nekako zamislimo da se ta greška potkrala Teniskom savezu Australije uprkos dopisu ministarstva. Jednako je teško zamisliti da se i organizacija turnira i Đokovićev tim nisu poslužili svim raspoloživim sredstvima da Đokoviću omoguće učešće - i iz sportskih, i iz finansijskih razloga. Iz kakofonije informacija oko čitavog slučaja, meni se kao najverovatniji izdvaja scenario gde su oni to i uspeli. Pozivajući se na navodno neažuriran podatak na nekom od zvaničnih sajtova a zanemarujući dopis federalnih vlasti, Teniski savez Australije je teniserima poslao instrukcije da infekcija preležana u poslednjih šest meseci može biti osnov za izuzeće od uslova vakcinacije, i izdejstvovao da vlasti države Viktorije teniserima koji ispunjavaju ovaj uslov progledaju kroz prste i izdaju vizu. Nepoznata u jednačini su ostale federalne vlasti, ali probni baloni drugih učesnika sa istom situacijom pokazali su da su ili spremne da zažmure, ili svejedno nedovoljno budne. Najbolje šanse da federalne vlasti pređu preko njegovog ulaska u zemlju imao bi da je sleteo u tišini, smestio se i počeo sa treninzima. Kada se mediji zainteresuju, objaviti transparentno osnov za izuzimanje od vakcinacije, pohvaliti funkcionisanje sistema i podržati antiepidemijske mere. Uzdržati se od daljih izjava o vakcinama.
Ali to je pod uslovom da Đokovićevim odlukama upravlja razum. A da upravlja razum, Đoković bi dosad bio tri ili četiri puta vakcinisan, i ne bi ni imao potrebe da traži rupe u zakonu, provodi božićne praznike u izbeglličkom 'hotelu', da ruši svoju reputaciju i trpi finansijske gubitke koje to nosi, da propušta grend slem na kom su mu šanse najbolje i ugrožava karijeru, pa ni da nas kada na sudu bude objavljen osnov za izuzeće stavi pred pitanje da li je zaražen bio u kontaktu sa desetinama ljudi bez maski - ili je potvrdu o pozitivnom testu (neko za njega) lažirao.
Đoković je napravio drugačiji izbor. Pobednički je objavio da putuje ne obelodanivši ni da li je vakcinisan ni po kom osnovu je dobio papire. Reklo bi se da se odlučio da odmeri snage sa federalnim vlastima - da im isporuči svoju veličinu i stavi ih pred izbor da ga puste i popiju bes domaće javnosti (koji bi mogao biti podgrevan Đokovićevim izjavama za medije do kraja turnira, i kulminirati ako osvoji pehar), ili da ga ne puste posezajući za diskrecionim pravo da spreče prelazak granice osobi koja ispunjava sve uslove ulaska o kojima je obaveštena i na osnovu kojih su druge osobe već prelazile granicu, i prime udarac u međunarodnoj javnosti. Antivakserski ponos je stavio iznad ličnih i sportskih interesa, iznad interesa svoje organizacije za zaštitu igrača, iznad interesa tenisa, i upustio se u noćnu moru.
Glupost je uvek loš izbor, i uvek se skupo plaća. I možda je nekakav nemački ćifta koji je do kraja rata sačuvao porodicu i dom izbegao da to uvidi, poredeći svoju sudbinu ne sa onim što bi ona bila da on i njemu slični nisu prigrlili glupost, već sa sudbinom njegovih drugih sunarodnika: ubijenih u logorima, poginulih u ratu, unesrećenih gubitkom najbližih. Ali u Đokovićevom slučaju cena prosto vrišti.
U pitanju je čovek izuzetne inteligencije i revnosti. Želim mu da na kraju svega skupi snage da pogleda unazad i izvuče pouku: odrekne se gluposti, osloni se na razum, i popne još jedan stepenik više u sportskom savršenstvu koje je razvio, otvarajući prostor da isti nivo dosegne i u drugim aspektima (javnog) života. Inače ćemo ga se sećati sa sažaljenjem, kao jednog od najboljih sportista ikada, koji je bio žrtva sopstvene bonhoefferovske gluposti.
No comments:
Post a Comment